mygirl

Priznajem, izmamio mi je osmeh kao odgovor na moju zbunjenost.
-Ne, odgovorih, prizivajuci onu davno zaboravljenu duhovitost.
-Znas, ja sam od plave krvi.

Hteo je da mi kaze kako nikad ne pocrnim i kako se svakodnevno zaklinjem da ne mogu da se zaljubim.Pomislih u trenutku da sam nekada zauvek ostavila preplitanje prstiju odlucna da se ne kunem i ne objasnjavam onima koji ne zele da mi veruju i da me shvate. A,bilo ih je takvih.

Onda sam pak zazelela da on nije jedan od njih.

Rekla sam mu da se necu zaljubiti ni u njega ni u bilo kog drugog. Slagala sam u nadi da ce mi otkriti kako krivim usta dok pricam, kako izgledam dok se ogledam, kako sanjam i kako mi je neprijatno dok me gleda.

Pustila bih mu da mi prica, da se stidim i crvenim, jer ja nikada nisam bila od onih sto ce vam previse reci. Cesto ne umem da kazem i verujem da cu pravu rec naci kad i poslednju.Neki bi rekli da mi za svaku od njih trebaju zlato i dijamanti. Verujem u bajke,pa cak i pozelim zelju iako znam da nisam dete srece.Jednom sam procitala da je sreca jedno lepo djubre i zaista jeste.Ja volim crno, a njoj se gubi svaki trag u noci. Ponekad se tako izgubim u oblaku dima, uvek poslednje cigarete, tražeci hiljadu slicnih umesto jednog „volim te“. Onda odlutam, sanjam unazad, sanjam unapred, zamisljam svet u kojem zadrzavam sunce, pse i sladoled. Ne verujem ljudima koji su kao lazni zetoni, uhvatim sebe kako dok pricam o njima dopustim prstima da razvlace usne, praveci grimase. Budim dete u sebi, pustajuci slike detinjstva kao u bioskopskoj sali.

Jednog dana cu skupiti boce vina uz koje cu da se kajem za sve svakodnevne suze, one koje cesto bez razloga padaju i nerviraju.
Secam se, jednom sam ga pitala, njega tako uvek savrseno odraslog, da li je tuzno to sto nikad nisam volela. U tom trenutku, koji je uvek isti kao i ostali, rekao je da sam jos uvek mlada.

I tako kao da nikada necu imati svoje godine, zauvek zarobljena u mladosti, dopustim sebi da kupim sladoled od vanile i jagode, a onda da brzo zazalim sto nisam uzela cokoladu. To sve mi iznova govori da jos jednu pored sebe ne bi podnela, te poverujem da ne licim ni na koga i da nemam veze ni sa kim. Plasim se i ne stizem da upozanjem druge, jer nikad ne znam koliko znam sebe. Linija izmedju teroriste i policajca je jako tanka. Cas sam na jednoj, cas na drugoj strani, a on me i dalje tako dobro poznaje.Mozda on vidi sve sto ja ne vidim, siguran u to kako sam lepa i zgodna. Mozda ga ipak ja pustam da sanja, jer malo sna nikome nije skodilo.